Susedi

S večeri, kad svi poležemo, oni krenu.
Deca: dečak i devojčica do pet godina, roditelji: oboje oko 35 godina, otac utuljeni polu-maloumnik i majka histerična nesretnica, plus sedamdeset-i-kusur-godišnji deda, paučina koja arlauče. Svi žive u dvosobnom stanu od 40 kvadrata. Svako veče, kako se primakne ura za spavanje, oni se raspojasaju. Deca krenu da trče, vriskaju, drljaju nečim po podu, udaraju tupim predmetima u zidove, deda im nešto dovikuje, opominje ih da to ne rade, onda se majka razgoropadi, kreće salva reči i rečenica: Prekinite, prekinite kad vam kažem, prekinite pizda li vam materina, idite kod dede, idite kod dede kad vam kažem, koji vam je kurac, pre-ki-ni-te…ne volim vas, ne volim vas, šta me gledate, ne-vo-lim-vas!
Onda se deda opet uključi: Ti si luda, ti si za ludnicu.
Otac uglavnom ćuti, tek povremeno zatuli, odmumla repliku koju nikako da odgonetnem.
Njihov nervni slom traje oko dva sata, svako veče. Tako već treću godinu.

Razni su razlozi zašto se ljudi u (svoja) četiri zida ne podnose, zašto se mrze, zašto jedni drugima žele smrt. Ne znam da li i moji susedi jedni drugima žele smrt. Da li deda želi da mu snaha jednog jutra osvane mrtva, da li snaha želi da dedu prekine srce, ili da joj se deca zadave pertlom od patika, ili utuljeni otac želi sve da ih pobije, pa tihim hodom ode do mosta i baci se u Dunav. Ne znam, ali mogu da zamislim svaku od navedenih želja.
U jednom krimi-romanu sam pročitao kako je ćerka svoju majku od osamdeset i kusur godina odalamila teškim tiganjem po glavi, jer ona i muž nisu znali kako da izađu na kraj s njom, pa su kasnije organizovali sprovod za pamćenje, i popa, i krkanluk i sve po redu. I niko nije ni posumnjao da starica nije otišla nenasilnom smrću. A sve se to dogodilo u jednoj mirnoj ulici s drvoredom. Starica se zvala Elizabeta Kukec. OK, možda je tako samo u krimi-romanima.

Vanredni dani su posebno teški za unesrećene porodice. To su oni koji su od života hteli nešto drugo, a dobili to što su dobili. I nije baš da im je to što su dobili palo s marsa, mnogi su revnosno gradili to čime su sad opasani. I kako sad? Kako sebi da priznaju da im to gnezdo koje su svili, s ptićima koji ne prestaju da prave pizdarije jednostavno razigrava kancer-stanice? Da će ih taj dom-ludnica u grob oterati. Prodor realnog bi ih doveo do onog mosta, ili do simsa.

I ne, nije ovo anti-baby tekst. I naravno da ne mrzim te susede. Jer, zašto bih? Mogu da zamislim i horor-scenarije njihovih života, možda nemanje posla ili rad za minimalac, možda malu penziju, možda bolesti koje vuku, možda kredite, možda razna dugovanja… Dakle, jasno mi je da njihov život nije nesretan (isključivo) njihovom krivicom. Možda.
Moj život, iza zida, za njih je razigrani luna park. Ali to mi ne pričinjava zadovoljstvo, ne likujem, jer moja sreća s njihovom nesrećom nema ništa, niti njihova nesreća može da ugrozi moju sreću. Ima ljudi koji, kad im izgovorim ovakve stvari, kažu da je to što govorim jako ružno, da se tako ne govori, da treba imati razumevanja, da nikom nije lako…itd, itd. Isključim se posle prve rečenice.

Nervni slom mojih suseda, koji ne jenjava, svako me veče vrati na pitanje: Imamo li vremena da kalkulišemo s vlastitim životom? Da malo probamo ovo, da malo pokušamo ono, da vidimo ide li nam, jesmo li to želeli… Da iz koraka u korak ubeđujemo sebe da su pregaženi koraci bili pravi. Da smo baš to hteli. Da nismo pogrešili. I utom prođe život. Gde si bio, šta si radio – otpatio koju deceniju i pa-pa.
Mnogo ljudi se zajebalo. Neke poznajem, neke ne, ali svi nose finu sivu senku preko lica. To je veo nesreće. Neki su tog vela svesni, pa pobegnu u agresiju (oni su kao tempirane bombe, ne smeš ih ništa pitati), neki iz petnih žila pokušavaju da sakriju spoznaju koja im se obmotava oko guše, a neki tavore svoje dane u potpunom tupilu. Neko bi rekao – blago tim tutumracima. Ipak se ne bih složio s njima. I tutumrak ima pravo na ispunjen život.

Razmišljam o majci te dece, iza zida, šta je njena priča. O dedi koji umesto da lagano odleprša na onaj svet – poslednje dane provodi u paklu. Ili o toj deci koja svako veče slušaju isto: da ih mama ne voli. Onaj utuljeni otac deluje kao potpuni promašaj, u vezi s njim ni ne znam šta da se zapitam.

Nekad s terase gledam prozore stanova u zgradama koje nas okružuju. Možda je svaki treći, ili čak svaki drugi stan – potencijalna kancer-stanica. Samo, neke miruju, miruju tako godinama, a neke se razmrdaju, pa krenu u galop. Zažmurim i kao da mogu da čujem sve one rečenice: tišina, tišina tamo, prestani, skloni se, ti si za ludnicu, ne volim vas, ne volim vas, ne-vo-lim-vas.

I znam da jako mnogo tih ljudi nije zaslužilo život kakav žive. Bio bih lažov ako bih rekao da me to sve previše potresa, jer me ne potresa, ali bi mi ipak bilo drago da je tih kancer-stanica manje. Da vlastite živote ne guramo u tuđe scenarije, da nekad kažemo: odjebi, ovo je moj život. Da češće vidim porodice koje se vole i lica bez onog vela.

Ulica u kojoj živim nije mirna i nema drvored. Ali zato u susedstvu nema čega nema. Ponekad kao da čujem tup udarac, kao da je neko teškim tiganjem udario u… Tu se zaustavim. Nije dobro da zamišljam takve scenarije. Moj tiganj je lak i u njemu pečem samo palačinke.
Možda jedne večeri iza zida ne krene nervni slom. Možda.