Šta je meni Prvi maj?

Podignimo uvis čela. Naša biće Zemlja cela. Ili zemlja cela. Da radimo malo, a imamo dovoljno. Jer je moguće. Da nas ne izrabljuju i da ne izrabljujemo jedni druge. I sebe. Jer je moguće. (Neki već tresu glavama)

OK je biti lenj. Ujedinimo se u lenjosti. Rad na kašičicu. Nemoj da mi brojiš kašičice. Rad u odnosu na poslodavca nije normalno stanje. Većina nas živi tako. Većina nas ne živi normalno. Većina poslodavaca su loši ljudi. Sklanjaj se od loših ljudi. (Nekima se šire nozdrve: Nisu svi isti, nisu svi isti!)

Jedna od najvećih životnih grešaka je pomisliti: Mogao sam da radim više, moram da radim više, ako radim više – imaću. Nećeš. (Marš u pičku materinu!, nekima je već prekipelo)

Još jedna pogrešna konstatacija: On je vredan – rmbači kao konj – dobar je čovek. Tačno je samo da rmbači kao konj, ili kao mazga. To ne znači da je dobar, iako možda jeste, jadničak. Ja neću da rmbačim, nije me mama rodila da budem mazga koja tegli. Mazga ne treba da tegli. Živim život kao da mi je svaki dan Prvi maj. Ne ulazim u rasprave s onima koji tvrde da je važno biti produktivan, da treba raditi još, i još, i još. Puštam ih da žive svoj radoholičarski život. Samo retki su zaista srećni. Od radoholičara su mi draži alkoholičari. O alkoholičarima neki drugi put.

Čujem da na Bliskom istoku pale banke. To je lepa vest. Zamišljam taj plamen. (Neki već urlaju: To je nasilje, to je nasilje!)

Ispred kase u marketu red se otegao do mesare. Kupci negoduju. Jedna viče: Može li druga kasa, može li druga kasa, može li druga kasa?! Kasirka ne trepne. Ili trepne pa kaže: Puši kurac. To je lepa situacija.
Prijavljuješ se za posao, kažu prva tri meseca probno, plata minimalac, naravno. Kažeš im: Jedi govna. Okreneš se i odeš. Svi se okrenemo i odemo. Nema više prvih tri meseca, nema više minimalca. Dušmanin propo. (Neki ovde čeznutljivo zamišljaju tu situaciju)

Taj samo landra okolo-naokolo, ništa ne radi!, kokodaču iz svojih kaveza. A on se šeta pored reke, uzvodno pa nizvodno, nekad podigne ruke iznad glave, nekad podigne uvis čelo, nekad zapeva. Proleće je, a on je već preplanuo, pogled mu isijava. Ovi u kavezima grickaju svoje džigerice. Pevali bi i oni, ali nikako da zinu. (Neki ovde zevaju, zinu najviše što mogu, u svoja četiri zida)

Može na Prvi maj i da se meandrira, da se levitira, lebdi nad mislima. Postoje razne vrste otpora, i borba. A najbolji otpor je nasilan otpor. Paljenje sveća i minut šutnje su prohujali s vihorom. (Neki ovde ne popuštaju, do smrti će paliti sveće i držati minute šutnje!)

Može na Prvi maj da se ne radi ništa, ili da se radi malo, još manje. Mogu i da se pišu parole po Facebooku, može da se snima video, da se čitaju manifesti, da se pevaju pesme. Da se poslodavac otera govnjivom motkom. Ili zapaljenom. Sve to može. Ne volim one koji kažu da može samo ovo ili ono. Kuš tamo! Ti ćeš da mi kažeš šta može, a šta ne može.

Volim one koji se raspojasavaju i rasplamsavaju sa svojim željama i htenjima. Pa šta i ako deluje nemoguće, pa šta ako se zajebu? Volim taj Prvi maj koji huči među nama, ne vidimo ga, a tu je. Podiže nam uvis čela. Naša biće Zemlja cela. Ili zemlja cela. (Do ovde su neki već uveliko otresli glavama, raširenih nozdrva opsovali i pičku materinu i kurac, sve ih ovo nervira, ali zapravo se slažu s većinom, svesni su toga. Sad zevaju, puštaju glas, pa taj glas i nije tako loš, sviđa im se taj glas, podižu ruke iznad glave, skupljaju šake u pesnice, mrze onog poslodavca iz dubine duše, polako dižu uvis čela i zamišljaju kako će biti kad njihova, odnosno naša – bude Zemlja cela. Ili zemlja cela.)

Nastavi niz.