Produženi vikend

Ne znam kad sam prvi put čuo sintagmu „produženi vikend“. Verujem da je to bilo u odrasloj dobi, kad je vikend zapravo prestao da bude vikend, jer je skraćen do iznemoglosti. Svaka druga, a nekome i svaka subota, ne znači vikend već radni dan. To je onda okljaštreni vikend. Da ne spominjem one koji rade (i) vikendom, jer su vikendom malo bolje plaćeni. Čim neko radi za „malo bolje“ znači da stvari nisu dobre. U mom detinjstvu vikendi su značili smo jedno: dane oslobođene od (neželjenih) obaveza.

Naravno, kad si dete vreme ti sporije teče, sve se kotrlja u pravilnom ritmu, u idealnom tempu, i skoro uvek se sve stigne. Ali neću ovde da cmizdrim nad detinjstvom po kojem je pala prašina dvadesetog veka. I nije to detinjstvo bilo tako jednodimenzionalno, jednostavno i idilično. Detinjstvo kao i svako detinjstvo, život kao i svaki život: nema čega nema i nema čega nije bilo.

Danas sam šetao punih 10 km. Odnedavno na telefonu imam merač koraka i to mi je sad najdraža igračka (naravno, uz vagu na koju stajem svako jutro). Merim koliko sam prepešačio, gledam broj koraka, broj metara i kilometara. Svesno teram sebe da napravim još jedan korak. Bar još jedan, svaki dan bar još jedan. Danas mi je cilj bio tih 10 km i ni korak manje.
Dan je bio „kao upisan“, kako mi je napisao jedan drug iz Banjaluke. „Jesu li vas zatvorili?“, pita oko 15h, a ja, kao da je na snazi pitanje svih pitanja, grunem: NE, POLICIJSKI SAT POČINJE U 17H!

Policijski sat me je naveo da svakodnevno razmišljam o kretanju. Neću ovde otvarati pitanje sloboda, ovih i onih, to ostavljam raznima koji se upljuvaše na tu temu. Pitanje koje ja svakoga dana sebi postavljam je: Koliko mi znači kretanje, hodanje, tumaranje, i na koji način se ono reflektuje na zdravlje koje isijavam i zbog kojeg je lepo i meni i ljudima oko mene.

Danas sam hodao s posebnom svešću da neću izlaziti napolje punih 84 sata. Išao sam kroz centar, pa sporednim ulicama, malo napred pa malo nazad, levo pa desno, pa u krug. Išao sam, dakle, okolo-naokolo, po danu koji je bio kao upisan, a sunce kao s razglednice. Gledao sam ljude, neki su nosili maske neki nisu, neki su imali ljubičaste rukavice, neki bele, a neki pege po šakama. Moje šake su suve, ispucale od pranja sapunom za koji se ispostavilo da i nije baš najbolji. Išao sam sam i javljao se onima koje znam, s distance. Vrlo brzo smo se privikli na to da se družimo s distancom koju ne moramo da premeravamo. Uvek je tu onih famoznih oko dva metra. Stanemo tako jedno naspram drugog, pričamo pa se odmeravamo. Smejemo se i odmahujemo rukom na sve loše pomisli, pu-pu, gluho i daleko bilo.

Namerno sam išao ulicom u kojoj je crkva. Stao sam naspram ulaza i gledao ljude koji su se nakrcali unutra, i one koji su razuđeni stajali ispred, svako malo se savijajući skoro do zemlje. Što se dublje saviješ – bolje ti se prima: možda je tako s verom. Nisam se cinično podsmevao savijajućima, ostao sam neko vreme na sunčanoj strani ulice i onda nastavio dalje, nije bilo vremena za gubljenje. Crkveno pojanje mi nikad nije prijalo, jer me je uvek asociralo na smrt, a ne na život. A ja biram život.
Znam nekoliko katoličkih pesama i dve-tri pravoslavne, mogu i da ih pevam, ali otvorenog grla i raspevano, a ne kao da mi je u gušu zapalo nešto golemo što nikako da ispljunem. Uglavnom, crkva je bila dupke puna, a kako će biti s bolnicama i kapelama, videćemo u narednim danima.

Idući glavnom ulicom, začujem muziku „do daske“. Pogledam prema prozorima jednog starog restorana, na spratu, kad oni širom otvoreni, unutra nekoliko muških, goli do pasa, i definicija i masa, i na glavi šajkače. Pijani kao guzice na Veliki petak. Usporim korak, pogled mi se sretne s jednim, nakrivila mu se šajkača, a oči zakrvavile. Ubrzam tempo, teška su vremena. Dva nikad ne idu bez trećeg – tako nekako ide narodna mudrost. Približavajući se glavnom trgu, naletim na jednog što ga znam, intelektualac. Sivlji od trenerke koju nosim. Kad sretnem te sive ljude uvek zamislim njihovu krv. Ubeđen sam da im je i krv siva. Intelektualac brzo nastavi svojim putem. Možda i on ima merač koraka.

Išao sam kroz razne ulice i uličice i fotografisao procvetalo drveće, cveće ispred kuća, neke kuće. Te fotografije nikad ne objavljujem, njih šaljem svojim drugovima i drugaricama u Dubrovniku, Zadru, Zagrebu, Rijeci. Pošaljem im pa napišem: Sve se rascvetalo i sve miriše, zato što je manje saobraćaja. Ili: Vidi kako je lepa ova kuća, zamisli da živimo u njoj.
A znam da nećemo živeti u kući u gradu, jer ne postoji nikakva šansa da kupimo kuću u gradu. To je jedna od onih prostih životnih istina. Pomiri se s njom da u suprotnom ne bi poludeo. Tako, te kuće su tu samo za uživanje u gledanju, nema da diraš.

Kako se početak policijskog sata primicao, tako sam otišao do kerećeg parka, da se nauživam gledajući naše anđele na zemlji. Gledam pse i shvatam da me prizor pred kojim sam: leči.
Ko o čemu, ti samo o kerovima – rekao mi je jedan drug, zato neću ponovo u detalje. Poslednje minute pred 84-satni vikend provodim pored Dunava. Tu mi najednom dođe slika mame. Vikendom bi mesila silna testa, razvlačila ih, motala kiflice. Sećam se kako sam rezao razvijeno testo na trouglove, punio ih pekmezom, pa motao i stavljao u pleh. Onda bismo se zavalili pred televizor, čekali da počne film ili muzičko nedeljno popodne, i ubrzo pojeli punu vanglu kiflica posutih šećerom u prahu. Filmovi bi bili sladunjavi, nedeljna muzička popodneva raspojasana – a mi spokojni. Tako pamtim vikende, kao trenutke spokoja. Mogao bih da im analiziram svaki detalj, svaki atom, ali neću. Neka ih u sećanju tako sladunjavi, raspevani i posuti šećerom u prahu.

Mame nema već skoro deset godina, vikende su pretvorili u polu-radne dane, kiflice s pekmezom i šećerom nas goje pa ih izbegavamo. Jedino su sladunjavi filmovi i muzička popodneva ostali isti. Ili bar mislim da jesu.

Danas sam otpešačio svojih 10 kilometara, osunčao se, sreo nekoliko dragih ljudi i nekoliko koji su mi se javili, ali ih nisam prepoznao. Svima sam poželeo razigran i spokojan vikend. Ušao sam u stan tačno u 17h. Produženi vikend slobodno može da počne.