Kad mame umru

Ovaj mi se naslov posložio jednog kišnog januarskog dana dok sam hodao ulicama Dubrovnika. Tog mi je jutra, kao pokisla ptičica, stigla vest da je umrla Mira Furlan. Probudio sam se oko sedam, skuvao kafu i mislio da će to biti još jedan tihi zimski dan. Možda ću čitati, možda ću pisati, možda ću izaći iz kuće, a možda neću ništa od toga. Najviše volim takve dane, kad može svašta, a ne mora ništa. Dan za poželeti. Međutim, nije se dogodilo ništa od željenog. Dan sam, uglavnom, preplakao.
Proplakale su i društvene mreže, kako to obično biva kad umre neko poznat. Svi su plakali, neki u sebi a neki naglas, svi su bili duboko potrešeni, svima će se životi meriti na pre i posle: smrti (Mire Furlan). Jer, takav je život: na društvenim mrežama.

Već duže vreme se trudim da se oduprem zavodljivosti lešinarenja. Svakako je dovoljno onih koji samo čekaju mrtvo telo, pa da krenu. A verujem da ima i onih koji u ladicama imaju unapred pripremljene žalopojke. Jer, svaka nova smrt – lajk više. Ili srce.
Ali neću biti zajedljiv. Lešinarstvo je znalo da zavede i mene. Sad se trudim da osvestim taj trenutak i da se zaustavim. Celoživotni proces.

O Miri Furlan već su svi napisali sve. Šta bih ja tu mogao da dodam? Mogao bih, ali ne moram. Stajem u red onih koji su s njom razmenili više od nekoliko rečenica, a nisu joj bili u krugu najbližih. Sasvim dovoljno. I više od toga. Nekoliko susreta, nekoliko pisama. Cela jedna sreća.

Tog kišnog januarskog dana s pogledom na Lokrum, razmišljao sam kako je otišla još jedna osoba koja će ostati u mom životu mnogo duže od tih nekoliko godina sretanja. I kako mi je (iako će ovo možda zvučati patetično) to bila, između ostalog, i jedna od mama (kako je nekoliko lešinarskih portala i potpisalo našu zajedničku fotografiju).
Mojoj mami (onoj koja me je rodila) Mira Furlan je bila najdraža glumica. Ako se ovako okrenem, malo ličim na nju, zar ne?, pitala me je jednom dok sam je fotografisao, pre desetak godina. Da, malo, odgovorio sam. Sad mi je žao što nisam rekao, Da, iste ste! To bi je sigurno usrećilo. Ali tada mi se činilo da nema potrebe za preterivanjem. I da ima vremena. A onda je došla smrt i pomela sva pitanja i sve odgovore.

Uskoro će biti devet godina otkako je moja mama otišla tamo negde. Otkako je mrtva. Dosta sam razmišljao o tom „tamo negde“ i nisam došao ni do čega smislenog. To „tamo negde“ je u mojoj glavi, to je taj drugi svet o kojem se priča otkako je sveta i veka. Dakle, nebo je u mojoj glavi. Vedro nebo i veliko sunce. Sviđa mi se ta slika.

Uz mamu koja me je rodila, tu su bile i Daša Drndić, Mira Furlan, Borka Pavićević. Sve su one sad na širokom plavom nebu, negde oko sunca. Mama koja me je rodila jedino nije znala za Dašu. A možda je i znala, ali o tome nikada nismo razgovarali. Miru Furlan je, dakle, obožavala, a Borku Pavićević je poštovala. Nekad smo zajedno gledali emisije u kojima je Borka govorila. Ja – nadobudni gimnazijalac koji je poverovao da je popio svu pamet ovog sveta, probijam se kroz Borkine rečenice, trudim se da razumem i ono što ne razumem, i ona – umorna od posla, ali širom otvorenih očiju, plavetnog pogleda. Ova Borka je prepametna, govorila bi.

Sve one su otišle, prvo mama koja me je rodila, pa Daša, pa Borka, pa Mira. Nema više mama. Tog kišnog dana s pogledom na Lokrum to mi je postalo jasno. Jedna jednostavna istina.

Možda je ovo što pišem pretenciozno, možda iz mene progovara onaj nadobudni gimnazijalac (koji u međuvremenu ništa nije naučio)? Možda.

Kad mame umru – ostaje ti ceo svet. Psiholozi o ovome znaju mnogo više. Ne bi sve moje mame bile sretne da pročitaju ovaj tekst. Jedna bi se sigurno rasplakala, jedna bi rekla da prestanem da bulaznim, da se saberem, jedna da sam pojednostavio celu stvar, ili je zakomplikovao, a jedna bi se možda pravila da nije ni pročitala tekst. Ali to i nije bitno. One sad svakako plešu oko sunca u mojoj, a možda i u još nekim glavama.

„Danas kad sam se probudila u blistavo californijsko jutro, pomislila sam: da, ovo je raj. Zalijevala sam vrt i mali zeleno-crveni kolibri se poželio istuširati u mom vodenom mlazu. Gledali smo se, on i ja. To je bio dobar trenutak. Trenutak prave sreće. Barem na kratko. Kako da kažem, nešto dobiješ, nešto izgubiš. To je život. Valjda“, napisala je Mira Furlan.

Cela jedna sreća, dodao bih.