Jutra

Vrelo je, spekla se prašina, stopila s mirisom lipa, pčele se uskopistile a saobraćaj postao još luđi. U stanu promaja, živimo na propuhu, smejemo mu se u facu. Od propuha se nekim ljudima iskrivi faca. Nekima ne. Neki bi ljudi jako voleli da im se faca iskrivi, da promaja bude kriva, jer neki ljudi jako vole da je uvek neko kriv.

Spavamo pod tankim plahtama, spavamo polu-goli, znojimo se pa se sušimo pod prozorima. Peremo se sapunom, nekad su se ljudi prali sapunom, OK je prati se sapunom. Jutro miriše po sapunu. Neki ljudi insistiraju na skupim kupkama, neki na gelovima sa pilingom, a neki se kupaju sve ređe.

Budim se rano, otvaram oči čim svane, roletne su podignute, ne volim mrak, bunker, podrum. Puštam sunce da uđe. Uskoro počinje buka, radovi na cesti, neki ljudi skidaju asfalt, sloj po sloj, nisu to neki ljudi to su radnici. U rana junska jutra, oni presvlače put što vodi prema Somboru. Daleko je taj Sombor. Ta mi buka nikad ne smeta, volim da su putevi prohodni, ako su prohodni lakše je otići, i vratiti se, ponekad.

Kvart miriše po lipi, do skoro je mirisao po zovi, pravili smo sok od zove, toliko soka, toliko šećera. Brali smo i cvet lipe, sušili ga, da imamo za čaj. Čaj od lipe nikad nismo pili, čim dođe proleće pobacali bismo sve što smo nakupili.

Šetam sa psom, vruće joj je, teško, gleda u ljude i dahće, cure joj bale. Pričam joj da joj bude lakše. Cvrkućem. Neki me čovek pogleda. Hoćeš da zacvrkućem i tebi, pomislim. Šetamo, ja joj pričam, cvrkućem i pevam. Prolazi mlada, vrlo mlada majka s detetom u kolicima. Pogleda me, ne sviđa joj se što sa psom razgovaram kao sa detetom, jer dete nije pas. Primetim da je nerviram, pa sam još glasniji. Opasne su te mlade majke, ponekad i opake, i očevi, oni znaju biti agresivni. I jedni i drugi svoje plodove čuvaju i brane, a niko ih ne napada.

Treba poskidati sve zavese i izbaciti tepihe, jer u njima se skuplja prašina i uzjebu se grinje. I stvari, sve te stvari treba izbaciti, masivne kožne fotelje, s naslonom ko za druga Tita, i kredenac pun nekih čaša što ružne su i jeftine, ne možeš ih ni prodati, i komode prepune stvari što davno im je istekao rok trajanja. Smeće, sve je to smeće koje nas proždire. A koje nam je ostavljeno u amanet. Sve utaman.

Jutra su nekad mirisala po turskoj kafi, velika plava džezva puna do vrha, a iz televizora su dopirale servisne informacije o temperaturi u Beogradu, stanju u saobraćaju u Beogradu, kulturnim i drugim dešavanjima u Beogradu. A mi smo od Beograda bili udaljeni preko 100 km. Daleko negde, ali smo o Beogradu uvek sve znali, i kad bi pukla cev na Čukarici i kad ne bi bilo struje u Bloku 45. Sad jutra mirišu po sapunu i kafi iz kesice, Jakobs 2u1. Bučna su i vrela, baš kako treba.

(9. jun 2015)