Dragan Babić: Sanjam svoje drage mrtve
Uticaj tradicije se, uz individualni talenat, makar po Eliotovoj ideji, ističe kao osnovni pokretač nekih od najuspelijih dela svake epohe. Iako je svakako poželjno da se pisci, naročito mladi, otisnu u neke nove prostore i potraže nova stilska, tematska i druga rešenja, jasno je da je svako od njih ukorenjen u nekoj vrsti tradicije i lektire koja ih oblikuje. No, retki su slučajevi u kojima se savremeni stvaraoci pozivaju na tradiciju na tako evidentan i efikasan način kao što je to uradio Bojan Krivokapić u romanu Vila Fazanka (Areté, Beograd, 2023).
Uticaj tradicije primetan je već u odabiru protagonistkinje koja, za razliku od većine romana pisaca mlađe generacije, nije pripadnica novog naraštaja, već se radi o ženi od bezmalo sedamdeset godina koja nije na početku, već kraju života. Ta starica, Ana, nosi iskustvo celog dvadesetog veka i spaja ličnu, porodičnu i kolektivnu traumu, a svaki sloj njene ličnosti i svesti predstavlja novu tačku ovog narativa. On je ispripovedan u fragmentima koji, premda nisu naslovljeni ili numerisani, funkcionišu na nivou poglavlja, ali se skoro bilo koji od njih može pojaviti ranije ili kasnije u tekstu, te je jasno da ovakva fragmentarna struktura autoru omogućava poigravanje različitim pripovednim glasovima, perspektivama, fokalizacijama i uglovima gledanja, premda se u središtu svakoga od njih nalazi upravo Ana i njena priča. Nakon što je u mladosti svedočila smrti brata i roditelja koja od početka čitaoce opseda jednako snažno koliko i nju – roman i počinje prisećanjem na te gubitke („Spuštaju ga s tavana. Mog Mišiku. […] Više nemam brata. […] Ubrzo za Mišikom odlaze prvo otac, pa majka. Za jedno leto tri lampice su se ugasile. Božja volja, ponavljaju svi oko mene.“), a razlog bratovljevog samoubistva strateški je sakriven pri samom kraju dela – junakinja je provela veći deo života radeći u Nemačkoj da bi nakon završetka radnog veka došla u Novi Sad, prestavši da beži od sećanja koja je opsedaju. Brzo nakon toga odlazi u vilu iz naslova romana i tu počinju da joj se vraćaju uspomene na sve periode života – mladost, u vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada preživeli još uvek nisu bili sigurni kako da prihvate činjenicu da nisu stradali i kada su u procesu kolonizacije naseljavani vojvođanska prostranstva na kojima se odigravaju kasniji delovi romana; odrasli život, koji je, kao i bezbroj jugoslovenskih emigranata, provela pokušavajući da pronađe uporište u svetu koji nikada nije mogao ni da postane njen; te starost, u kojoj čuva vilu svoje prijateljice, iznova i iznova proživljavajući prošlost. Smrt Aninog brata označila je kraj bezbrižnog detinjstva i nametnulo se kao trauma koja je odredila njene kasnije postupke, ali i karakterizaciju i psihologizaciju u Vili Fazanki, a to što je ostala sama u ranom uzrastu onemogućilo ju je da provede život u uobičajenim i ustaljenim okvirima, i stoga ne čudi odluka autora da se često vrati na početak njenog sunovrata, svaki put dajući slici bratovljeve smrti novo značenje koji su neophodni čitaocima, ali i samoj Ani.
No, nakon višedecenijske potrage za utemeljenjem, ona stvara novu, pomalo improvizovanu i neočekivanu porodicu u vili na severu Vojvodine. Tu su Svebor, mladi pisac koji je donekle i duhovni nastavak Gregora, junaka Krivokapićevog prvog romana Proleće se na put sprema, njegov partner Svedran i seoski sveštenik sa Jadrana: oni postaju Anino novo okruženje i alternativni model zajednice koja joj pruža duhovni mir. Međutim, svako od njih nosi svoje demone prošlosti (gubitak porodice i krova nad glavom, suočavanje sa mentalnim nestabilnostima, nerazumevanje okoline, agresivno ponašanje, finansijski problemi, itd.) koji otvaraju nove tematske ravni romana i idu u domen politički osvešćene kritike i društvene aktivnosti. Teme poput položaja LGBT zajednice, borbe protiv bankarskog sistema, nasilnog izbacivanja iz doma, beskućništva, istrebljenja životinjskih vrsta, uništavanja prirodnih dobara ili odumiranja ruralnih sredina poznate su svakom čitaocu, makar i površno, a kada se sve predstave zajedno, u jednom kompleksnom delu, njihov kritički potencijal postaje još jasniji. Mnoge od ovih tema donose se u dokumentarističkom maniru, u transkriptu ili opisu stvarnih dokumenata, čime se Krivokapić najjasnije moguće približava Daši Drndić, spisateljici koju citira već u indikativnom epigrafu („Sanjam svoje drage mrtve. Sanjam ih u beloj svili, moćne. A posle dugo ne spavam.“) i koja je skoro neprestano mešala fikcionalno, stvarno i dokumentarno, ali i umela da se oštro opredeli prema različitim aspektima svoje svakodnevice i bespoštedno obračuna sa svima koje je smatrala odgovornima za stanje naše zajedničke stvarnosti, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, seksualnu, polnu ili bilo koju drugu pripadnost. Iako autor Vile Fazanke vešto manevriše zasebnim tematsko-motivski ravnima i pritokama osnovnoj narativnoj liniji, neki od rukavaca priče kojima posvećuje pažnju mogli su bili svedeniji ili manje obimni, naročito u drugom delu romana, čime bi njegove prvobitne namere još više došle u prvi plan, a sam tekst postao koherentniji, no iz svake tačke pokreće se nova priča koja, na manje ili više evidentan način, osvetljava nove slojeve Anine priče i njene lične istorije.
Nakon uspešnog romanesknog prvenca koji je postao laureat regionalne nagrade „Mirko Kovač“, Bojan Krivokapić u novom naslovu istovremeno odskače od proze njegovih ispisnika jer se fokusira na neobične junake i prihvata okvire književnosti koja se pisala pre više decenija, ali ih i prati, ponajviše savremenim jezikom i komentarisanjem tema koje su ključne za mlade ljude svih generacija, pa i sadašnje.
Vila Fazanka stoga podseća na dela Dubravke Ugrešić, Voje Čolanovića ili Biljane Jovanović, ali zadržava moderni senzibilitet, i upravo bi taj spoj dve krajnosti mogao da ga preporuči širokom spektru čitalaca i pažnji kritike.
(Objavljeno u Politici, kulturni dodatak, 20. januara 2024)