Dolores

Piše mi juče Srđan iz Zagreba, u vezi sa knjigom koju treba da mu kupim, da mu, ako nemam tih 15 evra koliko knjiga košta – javim, poslaće, da se ne stidim, jer nije to sramota, kad nemaš para. Jer znamo se. Mlohava izdavačka kuća s Trga republike nesposobna je da odgovori na upit, da li može da se kupi direktno kod njih, jer jeftinije je, jer takva su vremena. Danima nema odgovora, dani se kotrljaju po razgnjecanim ulicama grada koji se sprema za vojnu paradu. Nema veze, kupiću u knjižari.

Komšinica od gore, penzionerka, ne javlja se skoro mesec dana. Poslednji put sam joj pozajmio 500 dinara, jer penzija će za tri dana, a hleb i mleko… Znam, prekinem je, ne morate mi objašnjavati. I dam joj tih 500 din. Kasnije pišem bratu da mi pozajmi malo para do prvog primanja. Onda to primanje kasni jer poslodavac nije iz iste republike, pa se još dodatno čeka tri radna dana – dok proknjiže.
I tako u krug. Ali, kotrljamo se, malo napred, malo nazad.

U ekspres restorančiću u ulici, dnevna ponuda košta 290 din. Dobije se supa, pire krompir, glavno jelo (grašak, boranija ili kupus) i kupus salata. Sedim i kroz izlog gledam u natpis: Elektroporcelan. Komšinica, kako zovem radnicu u tom restorančiću, svako malo kihne, ili se zakašlje, ili izduvava nos. Bolesni ste, kažem, i ja sam. Da, odgovara mi istresajući sline. Ali držim se komšija, kaže, mora se raditi. Valjda je tako, dodam prebirajući zrna graška po tanjiru. Inače, hrana je u u tom ekspres restorančiću odlična. Dok sedim, ulazi još troje-četvoro. Svi će dnevnu ponudu, nema veze šta je. Ima i druge hrane, ali, kako kaže jedna poznata pevačica: puno košta.

Navukao sam knjiga za jesenje ućebavanje, Jozefa Rota, Aleksandra Hemona, Jasnu Jasnu Žmak, Franka Moretija. Jednu ako pročitam, biće dobro. Naiđe period kad knjige više listam nego što čitam. Valjda je to zbog pažnje, a i dosadnih knjiga ima, razvlače se ko ona zrna graška po tanjiru, razrobnjavaju se, pa se kasnije smuljaju u amorfnu tvar, u kašu. Straha da neću pročitati koliko treba, koliko bih morao, koliko se očekuje – sam se rešio. Tako, sve češće na pitanja tipa “Jesi li pročitao…?”, odgovaram: nisam. I ne pravdam se zašto. Ipak, potajno se nadam (novim) knjigama koje će me poremetiti i pomeriti.

Iz kolumne Sinana Gudževića saznajem o Biljani Jovanović. Onda se setim i Milana Milišića. A danas sam na youtube-u, pretražujući arhivu Radio Beograda, slušao Branka Ćopića, i prvi put čuo Sašu Božović. Tebi, moja Dolores. Plakao sam kao sumanut, u sedmom osnovne, kad nam je, sad već umrla nastavnica, pričala o toj knjizi. Knjigu sam pročitao godinama kasnije.

Saša Božović je umrla 1995. Dolores 1943. Nastavnica Milka nam je o toj knjizi pričala, najverovatnije, 1998. Ponovo čitam o Saši Božović: “Pošto je njen muž bio jedan od glavnih organizatora ustanka u Crnoj Gori, jula 1941. godine, poslije njegovog odlaska u partizane, nju Italijani hapse i odvode u zatvor, a potom je šalju u logor u gradu Kavaji u Albaniji. Pošto je bila pred porođajem, početkom novembra je prebačena u bolnicu u Tirani, gdje se 9. novembra porodila i dobila kćerku. Dala joj je ime Dolores, po učesnici Španskog građanskog rata i revolucionarki Dolores Ibaruri čuvenoj „La Pasionariji“. Krajem 1941, zajedno s Dolores razmijenjena je za italijanske oficire koje su zarobili partizani.

Potom je prešla na oslobođenu teritoriju Crne Gore u Pipere, gdje je kao ljekarka formirala prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori. Najprije je bila rukovodilac bolnice, a kasnije i saniteta, prvo u Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi, a zatim u Drugoj proleterskoj diviziji. Kćerka Dolores „Mala partizanka“ (kako je jednom prilikom od milja nazvao narodni heroj Sava Kovačević), jedna je od mnogih nevinih fašističkih žrtava. Umrla je 7. marta 1943. godine, kada joj je bilo svega godinu i po dana, od posljedica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi, za vrijeme marša, tokom Četvrte neprijateljske ofanzive poznatije kao Bitka na Neretvi. Umrla je neposredno prije prelaska Centralne bolnice i ranjenika preko Neretve, u selu Šćitu, kod Prozora gdje je u blizini zidina franjevačkog samostana i sahranjena (samostan je jedna od građevina nekadašnjeg sela Šćit koja nije potopljena formiranjem akumulacije Jablaničkog jezera poslije oslobođenja Jugoslavije).”

Tada, te 1998, rasplakao sam pomenutu nastavnicu. Prišla mi je i rekla, Nemoj sine, pusti. Ne sećam se da mi se iko u razredu smejao. Jer, OK je kad i dečaci plaču, iz ovog ili onog razloga.

Danas, kad pomislim na gladnjikavu komšinicu od gore, ili bolesnu radnicu u ekspres restoranu, ne bih se rasplakao. Pre bih skupio šaku u pesnicu i tresnuo pravo među oči malo gazdu kojem radnica radi bolesna, malo odgovorne što moja komšinica penzionerka sve češće nema tih mizernih 500 dinara, malo još neke. Ali, kažu, to se ne radi tako. Pesnicom.

Ja mislim da i pesnica može nekad, kad baš mora. Jer, Tebi, moja Dolores. Itd.

(Objavljeno na sajtu Oštra nula)