Dabogda

Pre nekoliko godina smo, usred paklenog avgusta, išli na Kopaonik. U gradu je bilo skoro 35 stepeni, na planini jedva 18. Noći su bile tihe i hladne, dani sunčani. U apartmanu bismo svako veče gledali Pink horor i jeli kikiriki. Kasnije smo se vagali. Nije bilo razloga za stres.

Plašim se divlje prirode, medveda, vukova i zmija. Tad, na Kopaoniku, jedva da sam se micao od smeštaja. Stazice kroz šumu, oznake na kamenju, osunčani proplanci… Sve to nekome možda deluje idilično. Meni je bilo kao onaj Pink horor. Sve vreme sam razmišljao o tome da li ću se na vreme napraviti mrtav ako naiđe medved, šta ću ako me pecne zmija a nemam serum, da li ću blagovremeno pasti u nesvest ako pred mene stane vuk. I to malo što sam hodao – zahtevalo je pun angažman: štap, tabananje dok hodam (dok me ne zapeku tabani), šištanje, siktanje, povremeno ispuštanje glasova koje dotad nisam čuo.
Kad sam se vratio rekao sam: Priroda je OK, ali ipak biram društvo.

Dakle, priroda je OK, ali ipak biram društvo bio je moj moto od kojeg nisam odustajao. Na Kopaoniku nisam bio od tog avgusta, možda odem opet nekad ako vanredno stanje odstupi od snage, ikad. A možda opet odem i na Jadran. Ne mogu zamisliti leto a da nisam na Jadranu. Poslednjih godina sam se razmazio, more mi je postalo dostupno, takoreći: podrazumevajuće. Svake godine u Istri, Rijeci i Kostreni, Zadru ili Dubrovniku provedem između dve i četiri nedelje. Ne pristajem na život u kojem ne mogu da idem na more. To je moj poslednji bastion drskosti, moj čisti bezobrazluk. Obožavam miris mora i borova, svoj preplanuli ten, kosu ukrućenu od soli. Obožavam svoje dane uz more, razigrane. Ljude koje srećem, naša druženja i razgovore, gemišt; zalaske sunca da ti pamet stane, čitanje poezije u osami, pisanje pesmica; nudizam; plivanje i plutanje; zavlačenje u ulice i uličice, gledanje u kuće i zgrade i zamišljanje da tu živim, baš tu; skupljanje robe s balkona kad krene nevera; buđenje u ranu zoru a već nema zraka; ulepljene plahte.

Mnogi mi na tome zavide, mnogi misle da ne znam šta ću s parama, mnogi da se bavim ko zna čim, mnogi mi učitavaju tajne romanse i afere, mnogi misle ko zna šta… Svima na sva pitanja odgovaram: da.
Ove godine je pomenuta cifra trebalo bar da se udvostruči, ako ne i utrostruči. Ali, šta bi bilo – kad bi bilo. Za sad ništa od toga. No neće ni ova pandemija zadovijek. Dabogda prošla što pre.
Svakoga dana sam u mislima na mestima koje volim i s ljudima koje volim. A tu je i internet. Čujemo se, vidimo se. Tako, iz dana u dan vanredno stanje mi je sve bezbolnije. Ali ne navikavam se na njega.

U vanrednom stanju, u ovom gradu na Dunavu, s prozora posmatram parkić za pse. Jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim iznajmljenim stanom je taj parkić. Budim se s pogledom na najbolje od nas, naše anđele. Nasadim se na prozor pa gledam, gledam, gledam. Onda oni zalaju, posvađaju se pa se pomire, pa ih slušam, slušam, slušam. Ko ne voli pse – nešto s njim debelo nije u redu; ko mrzi pse – ne treba da živi.

Gledam i mlade i stare (do 65) kako šetaju sa svojim psima, svi na distanci jedni od drugih. Onda govore glasnije, viču, pa svi sve čujemo. Tako, nekad i ja viknem s prozora, uključim se u razgovor, pa se smejemo. Ljudi koji imaju pse su po pravilu bolji ljudi. Nećemo sad o izuzecima. Držaćemo se tih boljih ljudi. E, ti bolji ljudi, kako se primakne policijski sat, počinju ubrzano da hodaju, oni stariji kojima kolena i kukovi ne rade baš najbolje – u ovim se trenucima ubrzaju kao igračke na navijanje pa tako, izlomljenim pokretima, došepesaju do svojih ulaza. Neke sigurno oblije znoj, jer, ako ih ukebaju, kazne su rigorozne. Kad nastupi policijski sat, naši se prozori lagano zatvaraju, postanemo tihi i redovno peremo ruke.

U prethodnom tekstu sam pisao o našem psu Čedi, o tome kako nam je ušao u život, kako je proslavio 10. rođendan. I o tome kako je zahvalan što uveče, iako je vanredno stanje, može u 15-minutnu šetnju. E, sad više nema te šetnje. Ukinuli.

Jedna prijateljica mi je rekla da razmislim kad i kome bacam kletve, jer se one nekad i ostvare. Pa da ne nosim na duši nedužne. OK, danas posebno vodim računa o tome kome ću ih uputiti. I drago mi je što se bar neke ostvare. Nadam se da će se ostvariti. Jer ovi kojima su namenjene nisu nedužni, ni najmanje. Red bi bio da se ostvare. Dabogda.