Četiri godine

Slika prva:

S prijateljima sam, pravim, realnim, odistinskim, sedimo negde i pijemo pivo, čaše su fine. Družimo se, razgovaramo o zbilji, kad najednom, na jeziku osetim ljuspice stakla – čaša se kruni, komadići stakla već su u meni. Shvatam da to nije dobro, oči mi se užare, kažem svima – progutao sam ljuspice stakla! Onda jedan za stolom kaže: Sad ti kreće unutrašnje krvarenje, idi u urgentni centar. Zajapuren hitam ka bolnici, znam gde je, ali nikako da je potrefim, prelazim preko mostića koji se umnožavaju, lavirint se usložnjava, onaj sto i ljudi oko njega daleko su iza mene, svakim korakom mi je teže, počinjem da pljuckam krv. Pogledam, kad prema meni ide Lepa Brena. U belim pantalonama, belom sakou, s velikim belim, gotovo dijamantskim zubima. Priđem joj – Lepa Breno, možete li me povesti autom do urgentnog centra, popio sam staklo, imam unutrašnje krvarenje? Ona samo prođe. Lepa Breno, Lepa Breno! Ona se okrene i promrmlja nešto, više za sebe. Viknuo bih, svašta bih joj rekao, na šta to liči, pa znamo se od kraja osamdesetih…ali, glasa nemam, temperatura raste, ona nestaje, a ja ostajem. Ljuspice stakla više nisu bitne, ni krvarenje, jer ja sam duboko razočaran – jer nemoguće je da Lepa Brena tek tako prođe pored tebe, a ti krvariš.

Slika druga:

Trošna kuća, stuštena, biće da je vojvođanska, ja u sobi s tri umiruće. Dakle, ja sam živ i zdrav, a one treba da umru. Tu sam da im pomognem, da umru. Stišane su, ali nekako vesele. Prilazim krevetima, gledam ih, razmišljam – šta zapravo treba da uradim, kako da im pomognem, kako se to umire? Sedam pored jedne, uzimam je za ruku, pogledam i kažem – Hoćeš sad da umreš? Ona se blago nasmeje. Držim je tako za ruku, to traje, osećam joj puls, vidim da diše, čekam, ali ona nikako da umre. Prilazim tako drugoj, pa trećoj. Scenario isti. Nikako da umru. Postaje mi dosadno to čekanje. Različitih su godina, jedna je mlađa od mene, jedna uveliko odrasla, a jedna nedorasla baba, tako nekako. Kroz glavu mi prolaze scene iz filma „Breza“, Ante Babaja, 1967.
Odustajem. Izlazim u kužinu, kad oko smederevca – eto ti ih, gužva neka, raspevano i raspojasano. Ljudi poznati i nepoznati, previše ljudi za tako malu prostoriju. Pitaju me – Jesu li umrle? Nisu, kažem. Čujem, zapevalo se. Čujem, sve poznate pesme. Priključujem se, menjaju se ritmovi i refreni, sve se ubrzava, kad i one umiruće najednom su pored šporeta – žive i zdrave. Svi su tu, samo Lepe Brene nema.

Ovo su zapisi od pre tačno četiri godine. Facebook me je jutros podsetio na njih, datum je 21. april 2016.

U nastavku sam zapisao:

Snovi su, koliko čarobni, toliko i uznemirujući. Ima dana kad se razlivaju po zbilji, kada remete logični sled događaja ili logični splet okolnosti. Katkad su toliko intenzivni, da snaga zbilje i razuma posustaje, povlači se, uvlači se u sebe kao kornjača. Tada ne znaš šta se desilo, a šta si sanjao. Moji su snovi kombinacija soc- i nadrealnog, kakva mi je i zbilja.

Eto, tako je sa snovima. Ne sanjam predizbornu kampanju u Srbiji, ne sanjam političku situaciju u Hrvatskoj, ne sanjam ulice crvene od krvi nedužnih – svud po svetu. Sanjam mali univerzum, satkan od živih i neživih, mogućih i nemogućih, sanjam bulke u proleće, raspevanu socijalu onstran realnog i logičnog, onstran razuma. Malo s ovu, malo s onu stranu. Graničar, dakle. Tu smo.

Jutros, kad sam počeo da čitam ove zapise, prvo nisam mogao da se setim o čemu se radi. Onda sam se setio svega, snovi su mi se otvorili kao karte. Pretočeni u tekst, oni sad nastavljaju da žive u nekom drugom obliku. A šta se promenilo za četiri godine? Šta je san, a šta zbilja? Sve češće nisam siguran. A možda to nije ni bitno.