Bojan Krivokapić

Život pod strehom

Prvi put sam je video u restoranu Marina pre nekoliko godina. Bio je sunčan dan, u restoranu nas je bilo tek nekolicina. Sedela je za stolom uz izlog, sama. Gusta seda punđa i crven ruž. Pila je espreso i pušila. Pamtim njenu neobičnu smirenost, neki bi rekli i gracioznost, možda – spokoj. Polako primiče tanku cigaretu ustima, uvlači duge dimove, gleda prema ulici. U njenoj je pojavi bilo nečeg tihopotresnog. Lice preplanulo i duboko izborano, sitne tamne oči, dugi i tanki prsti, izraz lica nekako odlučan i odsečan. Posmatrao sam je kako se to inače ne radi, do samih granica nepristojnosti. Nije me primetila, ili jednostavno nije obraćala pažnju na mulca koji blene. U jednom trenutku joj prilazi konobar, noseći parče pizze. Nešto joj kaže, ona klimne glavom, pa se okrene prema stolu u dnu restorana za kojim sedi nekoliko devojaka. Mogla bi im biti baka, svima. Pogleda ih, klimne glavom u znak zahvalnosti i nasmeši se. Devojke sramežljivo odgovore i krenu u komadanje pizze velike kao sto. Uskoro se među njima razvije mreža od mozzarele. Nedugo potom platim i odem. Staricu nakon toga nisam video godinama.
Sve do jedne hladnojesenje večeri. Prolazeći kroz centar, ispred nekadašnje Kancelarije za mlade, prostora koji već godinama zvrji prazan, tik uz Gradsku upravu.
Možda je nepristojno ovo što radim, nepristojno i ružno, jer ko sam ja da uvodim u tekst nekoga ko spava ispred prazne kancelarije? Ali neka priča ide dalje.
Do pre nekoliko godina nisam razmišljao o tome. Imanje krova nad glavom nije mi bilo upitno. Bolje reći: nisam bio svestan koliko brzo i lako sve može da se okrene naglavačke i da, iako ti to nije padalo na um ni u najcrnjim scenarijima, očas posla ostaneš na ulici. Sve više ljudi oko mene na grbači vuče stambeni kredit. Ili oko noge, kao bukagiju. Ti se ljudi svako jutro bude dužni, rmbače do besvesti i najveći strah im je da će ostati bez posla, ili bez zdravlja, jer, u oba slučaja može da im se dogodi – marš napolje, ili: crkni. I nikoga nije briga za to. Stambene politike su nakon raspada SFRJ promenjene i sad je odgovornost za imanje krova nad glavom prepuštena pojedincu. Društveno pitanje pretvoreno je u individualnu stvar, da se svako pobrine sam za sebe. To što nismo svi isti, jednaki, nemamo iste mogućnosti, niti krećemo iz istih pozicija – to nije bitno. Trudi se da stekneš i imaš, ako ti uspe – odlično, ako ne – samo mi se skloni s očiju tako nesposoban. Takvo nam je vreme u kojem živimo. Vreme koje ne voli neuspešne, i u kojem vladaju politike istrebljenja tih i takvih. Jer vreme je novac. Tako, oni koji se ne mogu baš najbolje snaći u neoliberalnoj logici i presiji, u sistemu nemanja adekvatnih socijalnih politika, usamljeni i osamljeni, oni koji jednostavno ne mogu da stvore, a takvih je sve više, postaju nesposobnjakovići, luzeri, promašeni životi. A živi u zemlju ne mogu. Ovo je vreme proizvodnje beskućnika.
Dakle, te hladnojesenje večeri, ugledao sam je kako leži. Na beton je prvo stavila nekoliko kartona, na njih prostirku za jogu, onda nekoliko plahti, pa ćebe, jorgan, jastuk. To je bio njen krevet. U centru grada, na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Žarka Zrenjanina, ispod strehe.
Pored nje prolaze razni, i mladi i stari, neki hitro, neki razvlačeći se kao bale, neki je gledaju pravo u oči, neki krišom, dok većina okreće glavu. Ima onih koji sigurno misle da je beskućništvo isključivo stvar ličnog izbora, kako je pre nekoliko godina rekao i direktor Centra za socijalni rad. Bilo je to usred februara, kad se osam beskućnica našlo na ulici, jer nadležni nisu znali ko je nadležan za njih. Temperature su tih noći sezale i do minus deset. Dok su oni lopticu odgovornosti i nadležnosti prebacivali od jednih do drugih, tih osam žena se potucalo po ulicama grada i prigradskih naselja. A kad je, zahvaljujući nekolicini građana, cela stvar dospela u medije, a naročito nakon vesti u drugom dnevniku nacionalne televizije, neki od nadležnih su se odazvali, podigli slušalicu (doslovno) i krov nad glavom za ove žene bio je rešen, obezbeđen, bar privremeno. Tadašnji direktor Centra za socijalni rad, institucije nadležne za rešavanje pitanja zbrinjavanja odraslih lica u stanju socijalne potrebe, izjavio je da ovaj slučaj ne treba doživljavati tako dramatično, dramatično – tako je rekao, jer beskućništvo je često stvar izbora pojedinca, misleći valjda da je sve isključivo i samo stvar lične odluke i lične odgovornosti, da to baš nikakve veze nema, na primer, sa okruženjem, društvom u kojem se taj pojedinac nalazi, da to nije političko pitanje. Društvom, u kojem su neki jači i sposobniji, a neki, eto, manje sposobni, slabi, često i sasvim nemoćni. Društvom koje je prokrvljeno vladajućom ideologijom i pulsirajućim politikama. Dakle, da ne uzimamo to beskućništvo baš tako k srcu. Jer to u konačnici i nije stvar našeg srca, a ponajmanje srca Centra za socijalni rad, ili socijalnih politika. Kada se pitanje imanja krova nad glavom svede samo na pojedinca, tada se, na primer, (stranim) bankama odreše ruke da rade šta im padne na pamet. Otuda toliki doživotni stambeni krediti. Otuda tolike hipoteke. Otuda tolike deložacije. Kanceri. Suicidi. Sve su to delovi iste celine.
Oko nje prolaze i psi lutalice. Ne obazire se. Ušuškana u svom malom domu na otvorenom, ispod strehe, okačena o svoje preostale dane, ova starica u svakodnevicu grada uvodi prodor realnog. Onstran papagajske retorike neoliberalnog kapitalizma u kontekstu poluperiferije – da treba da radimo više, iako smo plaćeni manje, privatizacije gotovo svega, oduzimanja od ljudi i davanja (krupnom) kapitalu, navikavanja ljudi na sve manje, na nemanje, izvršitelja koji lupaju na vrata i otimaju televizore i veš mašine, pretvaranja stanovništva u najjeftiniju radnu snagu u stranim firmama, anesteziranja tih istih ljudi, da se slučajno ne pobune što im je kapitalizam iščupao dušu i oteo i poslednji gram ljudskog dostojanstva, život ove starice, ove beskućnice – podseća nas da smo tu gde jesmo. Baš ovde i sada. Nema ispraznih priča i zamajavanja. Nema iluzija. Život je na betonu, pod vedrim nebom. Njen izbor da spava baš ispred gradske uprave, a ne negde gde je niko ne vidi, da se ne skriva od pogleda prolaznika, i onih koji imaju moć – njena je tiha borba. Tiha, ali uznemirujuća. I tako već nekoliko godina, od zime do zime. Ona je pitanje koje svakodnevno pulsira pred svima nama: Ima li neko pravo da nam uzima živote?
Ova beskućnica otvara i pitanje imanja dostojanstvene starosti, starosti u kojoj će svako imati mogućnost da spava u toplom i čistom, da ostvari zdravstvenu negu, i da se druži. Da svoj krug zatvori sit i spokojan. A ne ponižen i izgladneo do besvesti.
Kako se zove? Koliko godina ima? Čime se bavila? Ima li nekog? Kako je završila na ulici? Je li ona jedna od onih osam beskućnica? Možda bi jednostavno trebalo da joj priđem, da odemo u taj restoran Marina i ispričamo se, uz espreso. Ali nemam hrabrosti. Strah me je njenih odgovora, njene priče, njenog života. Saznanja. I da mi ispriča sve, šta ću s tim? Mogu je eventualno uvesti u neku priču, sličnu ovoj, dati joj glas, neka progovori, neka čuju – oni koji pročitaju. Ali književnost nije krov nad glavom. Strah me te sveprožimajuće jeze i hladnog betona.
Njena borba i dalje traje. Stiglo je novo proleće. Sad je srećem i u parku. Sedi na klupi okrenuta ka suncu. Uskoro će joj se na toj klupi, ili ispod strehe možda pridružiti i neko od nas. Pomislim na to pa mi dođe da ubrzam korak. Ali to bi bilo kukavički. Zato, za početak bar, oči i uši držim otvorenim. Možda je to prvi korak ka borbi – za bolji svet.

(Objavljeno na portalu Diskriminacija)

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *