Izvanredni dani

Plaže se polako pune.
S tom sam se rečenicom probudio. Plaže su mi došle u san. Plaže koje se pune, zgušnjavaju, tela koja se priljubljuju jedno uz drugo. Mnogima koji žive na primorju ovo je noćna mora.

Kako provodiš ove dane? – jedna je od najčešćih rečenica koja frca na sve strane u proteklih nekoliko nedelja. Čini mi se da smo, od prvobitne panike: kako ćemo i šta sami sa sobom i jedni s drugima u ta prestrašna četiri zida – laganim kasom došli do toga da kažemo – Nek’ mi bog oprosti, ali taman sam se malo odmorio od svega.
Nema dragi bog tu šta da oprašta, premor je zahtevao odmor.

Spadam u onu kategoriju ljudi koja vanredno stanje ne koristi kao alibi za padanje u depresiju, nalivanje dok ne svane rujna zora, tuljenje pod tihom žaruljom ili nešto slično. Niti u kategoriju onih koji ne zaklapaju o svim nepravdama otkako je sveta i veka. Takođe, vanredno stanje ne doživljavam kao normalno stanje, kao da je sve u redu. Van reda smo i tačka.
U vanrednom životu se trudim da se rešim strahova i tenzija koji su mi se nagomilali u redovnom životu. Rokovi, produktivnost, ritam. RPR. Sve tri stvari dolaze od spolja. Jedna vuče drugu, u koloplet ludila. Ako ne ispoštuješ (!) rok, nećeš biti produktivan pa ispadaš iz ritma. A šta to znači? Pa to znači da te nema, sine, buahahahahaha! RPR, represija kojoj sam pustio da mi se useli u život, kojoj sam poverovao da je jedini mogući život. Jedina moguća istina. Pa ko živ – ko mrtav. U vanrednom životu počinjem da dovodim u pitanje tu i srodne joj istine.

Mi smo bili normalni i prije ovoga, bit ćemo i kad ovo prođe – kaže mi prijateljica s primorja. Na primorju miriše more i mediteransko bilje, sve se polako razgranava i rascvetava, jer na primorju je život uvek lepši.

Bilo je dana kad sam po tom primorju hodao satima, s noge na nogu, bez konkretnog cilja. Sećam se da sam tako hodao i u prošlom veku, ulicama i uličicama jednog sela u Bokokotorskom zalivu. Sećam se i da su me, kad bi me ugledali kako prolazim pored njihovih kuća, skoro svi pozdravljali. Kad sam prošlog proleća, nakon punih dvadeset godina, opet došao u to selo, skoro svi koji su me nekad pozdravljali – bili su na groblju. Išao sam od groba do groba, prepoznavao imena i fotografije na spomenicima. Dan je bio miran, plaže i dalje puste. Odlazeći, pogledao sam to groblje i zalazak sunca iza zvonika stare crkve. I pomislio kako je sve baš onako kako treba da bude. Spustio sam se do magistrale i sačekao autobus za Kotor.

U ovom veku sam tako hodao po Istri i Kvarneru, malo i po srednjoj Dalmaciji. Pozdravi su se proredili, ali nisu izostali. Tako mi je pre pet godina, dok sam prolazio kroz jedno istarsko selo, mislim da se zvalo Krasica (Crasizza), a bio je kraj maja – jedna žena viknula da priđem. Priđem joj, a ona mi da punu šaku trešanja. Prvo budem u čudu, a onda se kasnije čudim šta mi je bilo. Otkud začuđenost? Pa nije li najnormalnija stvar da ti neko da šaku trešanja?
Ili kad sam na zadarskoj tržnici kupovao povrće. Uvek kupujem kod Biserke iz Preka, jer Biserka iz Preka ima najbolje povrće i najtopliji osmeh. Lipi moj iz Novoga Sada! – vikne i odmah krene da pakuje: malo ovoga, malo onoga. Kad kažem da mi je dosta, ona kaže – Plati koliko imaš, a ovo ti ja dajem! I stavi još jedan cukini i dvi kapule. I to me je prvi put dirnulo. Pomislio sam, pa ne mora da me časti. Onda sam se opet kasnije čudom čudio šta je to sa mnom i da li mi nešto nije dobro s glavom.

U vanrednom životu često stojim kraj prozora i gledam Dunav. A nisam baš neki ljubitelj te reke, kao ni reka uopšte. Ali poslednjih godina počeo sam da doživljavam tog mutnog gorostasa. Mislim da smo se napokon saživeli. I dalje mi blago na živce idu oni koji po vazdan zvekeću: dunavsko ovo, dunavsko ono, blablabla. Ali neka ih. U vanrednom životu volim što živim pored te velike vode. Kad počne policijski sat, kad se sve stiša, kao da mogu da osetim i njegov miris u proleće. Možda je tog mirisa bilo i ranije, ali ja nisam imao vremena da ga osetim.
Sunčano je popodne dok ovo pišem, sunčano i tiho, čuje se samo cvrkut ptica, tek poneki automobil ili sirena policije ili hitne pomoći.

Mislio sam da ću dok traje vanredno stanje pročitati sve knjige koje nisam stigao da pročitam u redovnom životu. Međutim, gotovo sam siguran da neću. Pročitaću samo one koje mi se budu čitale. Stajaću pored prozora i gledati prema reci ili u prazan park za pse. Uveče ću izaći na balkon s druge strane i gledati kako komšije tiho izvode svoje pse. Ako primetim da ih neko fotografiše ili preti da će ih prijaviti, uzeću najveći kišobran i drškom klepiti tog stvora po njušci. Računam, dok je na snazi vanredni život mogao bih to da učinim. Komšiji sitnoj duši ništa ne bi bilo od toga da ga malo klepim, da dođe k sebi, da se urazumi. Kišobran sam pripremio, iako se nadam da neću morati da ga upotrebim, ali to više nije do mene, već do pomenutih sitnih duša. Nadam se da ih mogu prebrojati na prste jedne šake.

Plaže se polako pune. To je rečenica dana. Razmišljam o njoj, zamišljam sve plaže koje znam i one koje ne znam. Zapisujem slike kojih se sećam. Živim i ovaj vanredni život punim plućima. Nekad raširim ruke pa ih onda podignem uvis.
Trudim se da ove dane izvan reda sačuvam, kao kap mora na dlanu. Da budu sa mnom i kad nastupi novi život, redovni.