Bojan Krivokapić

Godinama smo na selotejpu

Ima dana kada sam ko Mira Banjac u Balkanskom špijunu. Sedim, ljuštim krompir, prevrćem ga po zamuljanoj vodi. Zagledam mu pege i mladeže, onda svrdlam kineskim nožem, kofol keramičkim. Nož je crven, lep. Doneo ga pionir iz Herceg-Novog, 2 eur.

Doduše, sedim na promaji, to je razlika. Napravim propuh, da vreli vetar šiba kroz odaje, da se ne podavimo. Klima ne radi, ventilator bi samo podigao prašinu, a i ne znam kako bi psi reagovali na njega. Već sam pisao da je zamrzivač crko, neka je. Pre nekoliko dana isključim frižider, da se otopi, da ne crkne i on. Led ga zagušio. Jutros krećem iz stana, čujem nešto zuji li zuji, zapomaže. Priđem, on zuji. A otopljen, prebrisan, poluprazan. Elegantno ga kvrcnem nogom. Ma šta kvrcnem, šutnem ga. I on fino prestane. Mislim, da zuji, prestane da zuji i sad fino hladi. Taj frižider je smeđ, govno boja, nikad mi se nije sviđao. Pamtim ga otkad pamtim i život. Ručka mu je decenijama bila oblepljena selotejpom, u istoj boji.

Kad sam se vratio s puta, prvi dan je crko aspirator (to je ono što se na hrvatskom reče napa). Sad se para i mirisi upijaju u zidove, do zime ćemo se fino usaftati. A nekad su kuće vonjale po kužini i to nikom nije smetalo. Mirisali smo po goveđoj juhi, ili paprikašu, ili musaki, a ponekad i po kupusu. Komšinice na selu bi komentarisale kuće koje nisu vonjale po kuvanju, govorile bi da u tim kućama nešto ne valja.

Pećnica ne peče ravnomerno, pa pleh moram okretati više puta. Navikne se čovek, nije pećnica najveći problem u životu. Onda tuš, otpala mu glava pa sad voda šiklja iz creva, kao nekad kad smo zalivali baštu. Voleo bih da imam baštu, ali ne preveliku, već neku finu, srednju. Posadio bih i posejao i povrće i cveće, nek raste sve skupa, šta fali. Tako je i kod Natalije u Sisku. Ona ima jako lep vrt, doduše mali. Kažu da su se bašte po Vojvodini ranije razlikovale po tome kako ko sadi, seje i razdvaja biljke. Najuredniji su bili Mađari, ofkors, nema mešanja i nema korova niti uljeza, pa čak ni onog najsitnijeg. Za Crnogorce ne znam, ali su navodno bašte Ličana i Kordunaša bile miš-maš svega i svačega. Leja luka, kad usred nje Lepi Gliša ili Lepa Kata. Paprike babure, a pored Prkos, itd. Takva bi bila i moja bašta.

Pre nekoliko dana nam je crko i grejač u veš mašini. Nisam se uzrujao niti jednog grama. Praćemo na ruke, šta sad. Posteljinu i veš ćemo otkuvavati u loncu. Kažem to pionirima, a oni negoduju. Vele, vratićeš nas u kameno doba. Ne mudrujte i ne folirajte se, odgovorim im. Strategija preživljavanja.

Sve se polako raspada, otpada, i gasi. Pregorele žarulje više ne brojim. Dolepljujem selotejpom gde se još može. Blažen bio ko je izmislio selotejp. Godinama smo na selotejpu.

Ima dakle dana kada sam ko Mira Banjac. Bio sam na pijaci, kupio krompir, beli, veli prodavac da je iz Srema. Znam da laže, ali nema veze. Ko zna odakle je ta krtola, svaka minimum pola kila. Onda grožđe, e ono može biti da je iz tog Srema. Crno je dobro, belo nekako gumenasto. Ali neka, volim što sam tamo kupio, da ne drežde ti ljudi za džabe na skoro četeres stupnjeva. Ljuštim krompir, za večeru. Važno je da bude dosta krompira. A uz krompir po jedan batak za one koji jedu, malo šampinjona nagusto, salate odavde, ali ja je zovem grčka. I kap maslinova ulja, istarskog. Dobro je, kako ne bi bilo.

Danima razmišljam o izbeglicama što spavaju po parkovima, o žbirima što ih u Mađarskoj teraju da kleče, o mrtvima, o toliko mrtvih koji su se udavili u moru ili ugušili u hladnjačama. Razmišljam, ali nemam šta da kažem. Ponekad nastupi taj stupor, tupost, i onda se pretvorim u Miru Banjac koja povazdan samo ljušti krompir. Radujem se svakom novom obroku, nama što se okupljamo oko lonca, psima koji nam dahću pod nos čekajući svoj zalogaj. I idem po stanu koji se raspada, nosim selotejp i lepim, dolepljujem. Još jednu zimu, neka drži, još jednu zimu.

(Objavljeno 02. 09. 2015. na portalu Kultur Reporter)

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *