Bojan Krivokapić

Intermezzo

Deset godina sreće

Kako je Čeda?
Ima li dovoljno hrane?
Sme li napolje?

Ono što mi se već nekoliko dana vrzma po glavi je rođendan našeg psa. Kažem našeg, iako taj pas već više od tri godine živi s mojim bratom. Takva su vremena. Taj pas se zove Čeda i pre nekoliko dana je napunio 10 godina. Ne znam koliko je to kad se prebaci u ljudski vek, početna starost, srednja starost? Iako već uveliko prosed, naš Čeda je daleko od starca. Vitalan je i vrckav, začuđen i razlajan.
Čeda je u naš život ušao početkom marta 2010. godine.

Bio je sunčan prolećni dan (ni nalik snežnom jutru dok pišem ovaj tekst), sasvim običan, jedan od onih dana koji ne nagoveštavaju ništa spektakularno. Ispred policijske stanice, u ulici u kojoj smo živeli, bilo je nekoliko velikih žardinjera u kojima nikad nije bilo cveća, ili ga je bilo spočetka, pa bi se brzo osušilo jer ga niko nije zalivao. Bile su to tri ogromne betonske žardinjere pune sive zemlje iz koje su uspevale da niknu samo najhrabrije trave. Prolazeći pored njih, mali brat začuje cviljenje, cičanje, neverovatno tanak piskav glasić. Isprva nije mogao da razume o čemu se radi, niti odakle taj glasić dopire. Zastane, osvrne se oko sebe, oslušne još jednom: cvili, tu je. Priđe žbunu, pogleda – ništa. Onda priđe jednoj od žardinjera, sagne se – tu je! Izviruje njuškica malena kao jagodica prsta. Dakle, štene, dakle pas. Prostor između žardinjere i tla bio je neverovatno mali, visine oko tri prsta. Kako se tu zavukao ostaje misterija.

Psa nismo imali otkad živimo u gradu. Verovali smo da pas nije za stan, da je to patnja za životinju. Dok smo živeli na selu, skoro svi su imali pse, i skoro svi su se zvali Džeki ili Reks. To Reks je valjda po Titovom ljubimcu. I skoro svaki Džeki ili Reks bio je zavezan za stari orah, ili murvu, a jednoj Moniki je kućica bila sušnica (nikad se nisam zapitao kako je tom psu bilo da spava među zidovima koji su mirisali na suhomesnate proizvode). Nama dakle na pamet nije padalo da imamo psa u stanu.

Mali brat se opet osvrne oko sebe. Nigde nikog. Njuškica i dalje izviruje, cvilež ne prestaje. Pokuša da podigne žardinjeru, međutim to je nemoguće. Žardinjera je toliko teška da deluje kao da je zabetonirana. Ne znajući šta drugo da uradi, odluči da uđe u policijsku stanicu. Dremljivi policajac ga pogleda, mali brat počne da deklamuje o čemu se radi, policajac ne trepne. Onda ga mali brat upitno pogleda, ovoga to uznemiri, pa ga prekine – Ajde, bre, izlazi napolje, kakvi kerovi, šta ja imam s tim! Mali brat ne odustaje – Možda zajedno možemo da podignemo žardinjeru? Ajde, mali, ne zajebavaj me! – prekine ga policajac i pokaže mu gde su vrata. Viđali smo tog policajca godinama kasnije, uvek nekako dremljiv, depresivan čovek, ceo život dreždi u policijskoj stanici na obodu grada.

Mali brat izađe iz stanice i uputi se ka obližnjoj cvećari. Uđe i objasni cvećarki o čemu se radi. Žena uzima mobilni telefon i kaže – Pozvaćemo vatrogasce. Mali brat je ubeđen da će gospođa popiti isti odgovor kao on od policajca malopre, međutim nakon nekoliko sekundi ona mu uz širok osmeh kaže – Dolaze za par minuta.

Za par minuta ispred policijske stanice staje crveno vatrogasno vozilo. Ljudi počinju da se okupljaju. Dvojica vatrogasaca izlaze iz vozila, priđu malom bratu i pitaju ga – Gde je? On im pokaže žardinjeru, oni pokušaju da je podignu, ali ne uspevaju. Pas u tom trenutku ni da pisne. Onda iz kamiona izađe i treći vatrogasac pa polako, uz muke isusove, sva trojica zajedno uspeju da podignu tu komadinu betona i zemlje. Štene, skutreno i maleno kao šaka, ne pomera se. Vatrogasac ga uzme, približi licu, okrene se malom bratu, da mu ga i kaže – Biće ovo momčina prava! U tom trenutku krene aplauz, svi okupljeni su dirnuti, neki brišu suze. Mali pseći život je spašen. Ali to nije moj pas – zbunjeno će mali brat. Pa nećemo ga valjda voziti u stanicu? – odgovori mu vatrogasac smejući se. Tako, od tog martovskog dana, to štene koje je moglo da skonča ispred policijske stanice, postalo je delom naših života, postao je član porodice.

Sve što je kasnije usledilo su manje ili više tipične epizode života sa psom. Mnogi koji ovo čitaju znaju na šta mislim. Blentavi veseli pas kojeg smo naučili samo dve stvari: sedi i daj šapu. Sasvim dovoljno. Jedan od bližnjih mi je rekao – Nisam udomio psa da ga vaspitavam, već da ga volim. Tako, sve te naše radosti na četiri noge, najbolji među nama, naši anđeli na zemlji – ne moraju biti vaspitani. Eto, mi smo vaspitani pa smo takvi kakvi smo. Od njih možemo da naučimo kako da se radujemo svakom novom danu i svakoj maloj nežnosti. Da se radujemo jedni drugima. I obroku, dakako.

Otkud ime Čeda? Bilo je i drugih ideja, na primer, Oto. Ali kako jedno malešno klempavo štene da se zove Oto? Prosto, ne ide. Tog marta 2010. u prvi dokument koji je dobio, maleni pas je zaveden pod imenom: Čeda. Za rođendan smo se dogovorili, neka bude između Osmog marta i Prvog dana proleća.

Ove godine Čeda proslavlja svoj 10. rođendan na 18. spratu solitera, dok traje vanredno stanje. I on je disciplinovan kao i mi. Raduje se svakom novom danu, svakoj mini-šetnji, svakom slatkišu, a posebno je zahvalan što uveče, dok traje policijski sat, između 20h i 21h može da izađe, iako sigurno ima preko 65 godina.
Samo, to niko ne zna.

Podrži moje pisanje preko PayPal-a ili Patreon-a