Intermezzo

Dan mladosti. Rođendan

Živim život kao da mi je svaki dan rođendan. Možda bi ovaj tekst trebalo da počne ovako.

Sticajem okolnosti, nisam rođen tamo gde je planirano, uz granicu. Idemo za vikend kod mojih na selo, rekao je tata. Idemo, potvrdila je mama, tri nedelje pred termin za porođaj. Tako, u sva dokumenta mi je, umesto grada u kojem su roditelji studirali, upisan gradić četrdesetak kilometara južnije.
To s mestom rođenja nije jedna od bitnijih stvari u životu, iako sam, bezmalo bezbroj puta, pomislio što se nisam rodio tamo i tamo, i dobio papire te i te, pa da sad bez problema mogu kud god. Naivna mladalačka razmišljanja. Bilo je tu i snobovskih malograđanskih razmišljanja za vreme sticanja gimnazijske naobrazbe, kakva je i ta gimnazija, najstarija srpska – o tome da bi bilo bolje da mi u dokumentima stoji neki veliki grad, a ne ravničarska varošica.

Kroz gradić u kojem sam rođen, na severu Bačke, kao i kroz selo u kojem su živeli moji baba i deda, protiče najzagađenija reka u Vojvodini. Njen miris, čitaj: bazd, i dan-danas nosim u nozdrvama. Kao dečaku, ta mi je mrtva voda bila kao upozorenje: da ne zagaziš, da ne upadneš, da se ne skvasiš u njoj, jer ako se to dogodi – nema ti spasa.
Tako, odnos koji sam izgradio prema rekama kao dete pretužan je. Zato, valjda, još uvek vučem taj osećaj da se od reka treba sklanjati i da jedino treba plivati u moru.

Bilo je godina kad sam žalio što se nisam rodio nekoliko sati ranije, na Dan mladosti. Uz Prvi maj, u našoj kući ovaj je praznik bio najradosniji. I dok su se drugi bavili kad je ko umro, a kad uskrsnuo, valja li se prikloniti ovom ili onom centru moći i novca, mi smo slavili neradne dane i mladost. Naravno, ovde malo dodajem, da šljašti, jer tako je sa sećanjima, uvek im treba malo šminke.
U godinama mog detinjstva i odrastanja, Dan mladosti se više nije obeležavao, otfikaren je iz kalendara radosnih dana bez da si trepnuo. U tom smislu, nije bilo nikakve prepreke da taj datum prisvojim. Dan mladosti je u mojoj glavi uvek bio sunčan i razdragan, prosto nije bilo moguće da pada kiša ili da neko na taj dan umre.

Međutim, prisvajanjem tog dana se nisam ozbiljno bavio, jer mi je bilo važnije koliko ću bombona odneti u školu. Po dva je bilo ono što bi bilo, rečima onih koji danas naklapaju o „civilizovanom“ ponašanju, bilo: pristojno. Kad čujem to „pristojno“ prožme me užas. Ali o tome neki drugi put. Da se vratim bombonima.

Dakle, molio sam boga da budu bar po dva, po tri bi bilo odlično, po četiri – pa to je san snova. Samo da ne bude po jedan, jer po jedan daju oni najsiromašniji. Idi kod Gozija i kupi bombone za sutra, govorila bi mama. Po koliko?, procedio bih uplašeno. Nemoj mnogo, koliko vas ima, pa po dva-tri, to je dovoljno, odgovarala bi. A ja bih sretan i debelguz hitao po bombone iz rinfuze.

Ne znam da li je mama znala za taj moj strah od jednog bombona po drugu/drugarici, ne sećam se da sam joj to ikad spomenuo. Danas kad se setim toga bude mi žao, potresem se nad tom šakom bombona. Jedino što je ostavilo gorči talog sećanja od merenja bombona je kad sam jedne godine otišao u mini-drogeriju seoske švercerke Rože (donosila je robu iz Mađarske) i kupio mami za rođendan: Nivea dezodorans, dnevnu kremu i crveni ruž – na veresiju. Sećam se da sam Roži lepo rekao da je to za mamin rođendan i da ću joj ja to platiti, ja a ne mama. Nekoliko dana kasnije, mama se vratila iz sela i rekla: Što mi nisi rekao da si ono kupio kod Rože, zaustavila me je na ulici i pitala kad ću da platim.
Mislim da nikad više nisam kročio u Rožinu švercersku mini-drogeriju, možda joj se nisam ni javljao na ulici, možda sam se radovao kad joj je taj biznis propao – ne sećam se. Pamtim samo taj dan kad mi mama saopštava da je moja kupovina na veresiju raskrinkana.

Ovaj tekst se uporno otima, odvaja se u rukavce, poenta mu je na dugom štapu.

Poslednjih godina na Dan mladosti dobijem dosta čestitki za rođendan. Uz hvala često kažem: iako je sutra. Onda ti koji su čestitali kažu: Jao, oprosti, ali nekako mi ovaj 25. maj ide uz tebe. Međutim, od ovog rođendana, a lep je broj – 35, nema više objašnjavanja. Neka rođendan bude dva dana, Dan mladosti i dan nakon njega. A možda i dan ranije.

I da, bilo je i divnih rođendana, godina za pamćenje. Kad sam dobio vokmen, crveni, da slušam muziku i ludujem. Ili kad smo otišli na more, krajem dvadesetog veka, a i sad, pre nekoliko godina, u novom životu. Rođendani pored Jadranskog ili pored Baltičkog mora.

Eto, umesto da pišem o tome, ja pišem o merenju bombona kod Gozija, ili Roži koja mi je zabola nož u leđa. Ali tako je sa sećanjima, i uz svu šminku često izbiju oni sitni podlivi i šavovi.

Sretan nam svima Dan mladosti!