Bojan Krivokapić

Intermezzo

Cipele za koronu

Pre 21 godinu imao sam nepunih 14. S nepunih 14 sam se prvi put uplašio za život. S ove distance bih rekao da sam se više uplašio za živote svojih bližnjih, iako je vrlo moguće da sam svoj život stavio ispred njihovih, pa tako i strah od vlastite smrti ispred straha od smrti mame, tate, brata…

U sećanje mi se urezala jedna slika. Veče kad je, pre tih skoro 21 godinu, proglašeno vanredno stanje – proveli smo u stanu šćućureni ispred televizora. Tada smo još uvek živeli na selu i to su svi ponavljali po sto puta na dan. To što živimo na selu značilo je, valjda, da će nas smrt zaobići. Verovao sam tada da ovakva smrt može zadesiti samo one koji žive u gradovima. Međutim, kad su krenule sirene naša se samouverenost srušila kao kula od karata. Kako seoska sirena nije proveravana godinama, možda i decenijama, taj ko ju je pustio nije uspeo da je isključi. Sirena je zavijala satima. U jednom trenutku sam se povukao u svoju sobu. Soba je bila neverovatno uska. U njoj samo: francuski ležaj, regal i novi zamrzivač s fiokama. Stari sandučar je stameno sticao svoj višedecenijski staž u podrumu. Ovaj je valjda bio rezerva, ako crkne stari – sav imetak prebacujemo u taj novi, marke Obod Cetinje. Sobu smo zvali ledara, jer se nikad nije grejala. Tako, veći deo detinjstva proveo sam u ledari, što je ostavilo posledice na moj dalji život. Ne podnosim da spavam u sobama koje nisu dovoljno hladne, zaboli me glava, sav oteknem, a kiselina u želucu počne da mi se razliva, pa onda moram da uzmem kašičicu sode bikarbone, koja ipak – ne leči baš sve. Elem, povukao sam se u ledaru, legao i pokušao da zaspim.

Sledeća scena koju pamtim je mama kako sedi na francuskom ležaju, miluje me po kosi i govori da ne plačem, da se umirim, jer ću u suprotnom dobiti temperaturu. Ne sećam se kad sam počeo da plačem, niti kad je sirena prestala da zavija. Pogledam je i pitam – Hoćemo li mi ovo preživeti? Hoćemo, hoćemo – odgovori ona neuverljivo. Onda pogleda pored kreveta i pita me – Šta će ti ove cipele ovde? Pogledam u svoje zimske cipele koje nisam nosio bar već mesec dana. Pogledam u mamu, ali ništa ne odgovorim. Ne sećam se kad sam ih iz plakara preneo u sobu. Godinama kasnije, shvatio sam šta su cipele te martovske večeri radile pored mog kreveta. Bile su to cipele za beg. Bile su to cipele koje će me izbaviti iz obruča smrti koji nas je opasao. Kao dete koje je odraslo na partizanskim filmovima, u podsvest mi se urezala poruka da su: dobre cipele najvažnije za preživljavanje. One koje ne propuštaju ni kišu ni sneg, one u kojima možeš da trčiš i da spavaš. Jer, čizma glavu čuva…

Mislim da je mama cipele sutradan vratila u plakar. Kasnije ih nikad nismo spomenuli. Sad mi je žao zbog toga. Bio bi to još jedan važan razgovor mame i sina. Mame nema već skoro deset godina. Tako, sad sinu ne preostaje ništa drugo do da pabirči sećanja i uvezuje ih u priče.

Seoski dani u vanrednom stanju koje se ubrzo pretočilo u ratno – proticali su mirno. Špajz je bio pun brašna, šećera, cvekle u teglama i sapuna. Samo da se ne ošugamo – ponavljala bi mama danima. I to je jedna od slika/rečenica koju ću nositi kroz kasniji život.
Sapun. U kući uvek mora biti nekoliko sapuna. Na pijacama i u drogerijama najviše vremena provedem razgledajući i njuškajući tvrde sapune, čitajući od čega su sastavljeni, jesu li domaći ili iz uvoza. Sapun mi uliva osećaj sigurnosti.

Dvadeset i jednu godinu nakon ove priče postalo je sasvim izvesno da nam pandemija kuca na vrata. Šta meni može jedna korona, jedan grip, trtljao sam a da me niko ne pita za mišljanje. Trtljao sam jer sam se nadao da ću tim trtljanjem, tim bulažnjenjem, sačuvati sebe i svoje bližnje od moguće smrti. Izvlačio sam humor iz petnih žila, euforično se grlio i cmakao i sa onima koje, najverovatnije, u bezkoronskim okolnostima ne bih ni pozdravio na ulici. Onda sam jednog dana otišao na pijacu i kupio pet sapuna. Trenutak kad sam ih, vrativši se, svih pet stavio na kuhinjski sto bilo je trežnjenje: Uplašio sam se.

Da, uplašio sam se. Uplašio sam se da će mi smrt odneti bliske i drage ljude, da ću i sam skapavati u mukama dok ne izdahnem. Ne postoji normalna osoba koja se ne plaši toga. Svi želimo dug život i bezbolnu smrt, i sebi i drugima. OK, postoje i psihopate, ali o njima neki drugi put.
Pružio sam ruku strahu, uvažio da je tu. Mogao sam i dalje da budalesam okolo, da ignorišem realnost – pa da možda pobijem nekoliko ljudi. I da me onda to stigne ko zna kad i uništi mi život. Ali nisam.
Kao što ovoga puta pored dušeka na kojem spavam nisam stavio zimske cipele, iako su one svakodnevno sa mnom. Moje cipele za koronu su sve naizgled nepovezive slike situacija u kojima sam se uplašio, ali iz kojih sam izašao živ (i zdrav): i one sirene, i pun špajz brašna i šećera, i strah od šuge, i mamin strah od smrti, i mamina smrt. I roman „Kuga“ Albera Kamija, i film „Variola vera“. Itd.

Gledam ljude oko sebe i čini mi se – dozivamo se pameti, iz dana u dan. Pružamo ruke svojim strahovima, prihvatamo da smo ranjivi, ali da to nismo jedini mi. Postojimo i mi razigrani, mi rasterećeni, mi radoznali. I mi razumni. Obuvamo cipele koje će nas odvesti u sigurno. Korak po korak.

Podrži moje pisanje preko PayPal-a ili Patreon-a